Predstvaljamo Vam članove DKB: Vera Pavlović



БИОГРАФИЈА

Вера Павловић, рођена 10.09.1951. године у Београду, по професији je адвокат (Члан адвокатске “династије” Павловић у трећем колену, прва жена адвокат у породици – видети “Историју српске адвокатуре” аутора Вељка Губерине стр.168), сада у пензији.

Вера Павловић је своје радове почела да објављује још у детињству и наставила је до дана данашњег. Објављивала је у дечијем часопису “Змај”, листу “Гимназијалац” ( II београдска гимназија), затим “Студент”, “Књижевне вертикале”, “Балканске вертикале”, као и годишњацима “Сцене Црњански”.

2008. је са своjим, сада покојним партнером, објавила збирку песама под називом “Вечно млада срца”. Делимично је и аутор објављене и нaграђене збирке прича “Писма Јуди Искариотском” и збирке песама “Накит за цареве”.

Члан је “Сцене Црњански” 35 година, такође је члан Управног одобора друштва књижевника Београда.

Добитница је три награде “Сцене Црњански” за кратку причу и то 2003., 2007., и 2009. године. Добитница награде Златни стих за песму “Вeтрови самоће” 2016. године.

Живи и ствара у Београду.

Književno VEČE “Per aspera ad astra”

Драги пријатељи,
Градска општина Савски венац
Кућа краља Петра

позивају Вас на књижевно вече

“Per aspera ad astra”
у петак 09. фебруара 2018. године
у 18 часова
Кућа краља Петра I, Сењак
Васе Пелагића 40
Kuća kralja Petra I
Vase Pelagića 40
11040 Beograd (Savski Venac)
T: 011/265‑2986

Balkanske Vertikale br. 4 - PDF

Peti broj Balkanskih vertikala


Srdjan Simeunović Sendan, gl. i odg. urednik

 Završen novi, peti broj Balkanskih vertikala, sa ljudima koji pored toga što su vrhunski umetnici, često su i hrabri, čestiti - odrešiti ljudi. Oni ostali sami su ispali ili izašli iz ovog projekta. Zaokružena je celina i časopis nikad bolji.
Bar tako mislim.

Veče ljubavne poezije u Gradskoj biblioteci - Srdjan Simeunović Sendan


Srdjan Simeunović Sendan


23.1.2018. U organizaciji Društva Književnika Beograda veče ljubavne poezije u Gradskoj biblioteci i moja pesma:

Bojim se da ti otkrijem koliko u ovom času
osećam se beznačajnim pored tebe.
Sasvim majušan pred tvojim likom
spuštam pogled, reči izmiču, podrhtavaju,
volim te, volim te...
Prokleta nek je nesigurnost, mukli kukavičluk,
dodir oka mog sa tvojim oplemenjenim likom.
Senka što isplovljava ispod obrva,
slučajnost našeg susreta izmamljena
prostom računicom nebesa
i sve što se umeštalo u naše sudbine.
Gde su te reči neizgovorene, misli koje pritežu
nevidljive sem za mene, iz usta neka izađu
toplinom ogrnu nas.
Građevina najlepša bi iznikla iz moga ćutanja
samo kad bi umela da je prepoznaš.
Tvorac sam tvoga koraka, ali njime ne gospodarim.
Mojim prahom si prosuta i odmetnula se.
Reči ove ispisala da ne bude više moja.
Okreni se i prepoznaj
pre nego što padnem u čeljusti sopstvene pesme
zauvek nestanem, gledajući dok odlaziš u nečiju tuđu
za koju sam most sazidao.
Okreni se bar da je završim.